Председник Републике Србије Александар Вучић обратио се поводом обележавања Дана сећања на страдале у НАТО агресији.

„Ваша светости, поштовани председавајући Председништва Босне и Херцеговине, поштовани председници Народних скупштина Републике Србије и Републике Српске, поштовани председници влада Републике Србије и Републике Српске, уважени министри обеју влада, драги гости и пријатељи, представници српског народа из Црне Горе, Северне Македоније, Хрватске, хвала вам што смо и вечерас сви заједно и што је српски дух несаломив и непобедив.

Једно дете дневно и мало више од тога. То је она нajтежа, намучнија и најболнија бројка НАТО агресије из 1999. године. Убијено, заустављено, без икакве своје кривице, никакав  грех нису починили, без права на одбрану, и без права на правду, без права на живот.

Нико никада није одговарао за овај злочин, злочин већи од злочина. Нико за 2500 убијених цивила, али и војника и полицајаца који су криви само зато што су чували, штитили себе и своја огњишта. Нико никада није одговарао за више од 6000 рањених.

Објаснити то, ни данас, 22 године после агресије, није могуће, не постоји, и поред свег труда, универзално оправдање, нема разлога, нема смисла, а остала су само, као вечни грех, имена.

Миљана Милић, петнаест година,

Владимир Милић, дванаест година,

Миомир Младеновић, четрнаест година,

Драган Димић, три године,

Јулијана Брудар, десет година,

Оливера Максимовић, дванаест година,

Мирослав Кнежевић, тринаест година,

Дајана Павловић, пет година,

Стеван Павловић, осам година,

Марко Симић, две године,

Милица Ракић, три године,

Иван Иванчић, седам година,

Марко Ивановић, три године...

И тако, осамдесет девет имена, и то не само српских.

Бесмисао пуког убиства није бирао. Шеснаесторо деце, од две до седамнаест година, из породица Ахметај и Хасани, убијено је у колони која се враћала кући, у Призрен.

То је, у једном наслову, на Западу, једноставно објашњено као "трагична грешка". Смрт која је стигла Марка Роглића, Милана Игњатовића, Гордану Николић, Ирену Митић, Милицу Стојановић, Бојану Тошовић, Бранимира Станијановића, нашу Сању Миленковић... није могла да рачуна, нити да добије чак и такво објашњење.

Те смрти нису, за оне који су их посејали, биле ни трагичне, а још мање грешка. То је био само изговор, бедни изговор.

Биле су намера, биле су јасна одлука, преки суд над једном земљом, над њеним људима, над њеном децом.

И зато данас нећемо да лицитирамо око именовања свега што се, током пролећа 1999. године догодило. Јер догодио се злочин, тежак и страшан. И догодила се агресија, не ни бомбардовање, ни интервенција, ни кампања, ни операција. Догодила се агресија. Напад на суверену земљу, без одлуке Уједињених нација, без оног довољног разлога који би представљао напад тадашње Југославије на неку суседну, или НАТО државу.

Никога Србија односно Савезна Република Југославија тада није напала. Напали су нас, са једним циљем. Да нас поразе, да нас убијају, и на крају да нам одузму део територије.

И колико год данас анализирали ствари, како год и колико год оштри и критични били према себи, нашој тадашњој политици, нашем тадашњем руководству, јасно је да су Савезна Република Југославија и Србија тада остављене готово без избора. Избор је био језив, или губитак територије и људи са једне стране или потпуни нестанак српске државе, морала, части, српског духа, имена и презимена. И нисмо могли да не изгубимо. Деветнаест великих напало је једну малу земљу, Савезну Републику Југославију. Напали су Србију и Црну Гору. И чак и кад не говоре данас, у једној од две независне земље о томе, то су чињенице. А та мала земља, и тај мали народ, свима њима, њих деветнаест великих и моћних, одржала је час из оног најважнијег, части, морала и љубави према слободи коју један народ може да има.

Да, правду, правду да не заборавимо. Свих тих деветнаест великих и данас ће немушто говорити о свом војничком успеху, избегавати одговоре на питања, а замислите, један мали, само бројчано мали српски народ, тај мали али величанствени народ, са тугом, сузом у оку поносно се присећа свог отпора и борбе против деветнаест окрутних и бахатих.

Изгубили смо много, изгубили смо очеве, браћу, супружнике, децу, али образ и српско срце још су ту, да чувају Србију која је вечна и неуништива.

Изгубили смо децу, изгубили смо људе, изгубили смо контролу над великим делом територије, изгубили смо милијарде због уништене инфраструктуре и привреде.

И све што нам је остало било је тело једне измучене, уништене земље, земље у распадању, измрцварене, опљачкане, изранављене, пусте, и криве, осуђене за све што се не само деведесетих, него и током читаве историје, догађало.

Земље, која ни десет година после агресије није имала снаге да се усправи, подигне, и ради било шта друго него да ћути, или да сагне главу и покорно се извињава, за све, чак и за своје мртве, чак и за своју убијену децу.

Данас, то више није та пропала, измучена, разорена, измрцварена Србија.

Данас, то је Србија, која је поново пронашла и своју снагу и свој понос.

Србија која ствари назива правим именом.

Србија која је окренула леђа рату и поразима, и кренула да ради.

Србија која је устала, стала на своје ноге и добила свој глас.

Србија коју, чак и кад јој не верују, слушају. Која је способна, која расте, и више није део проблема. Србија која јесте и биће, бар ћемо ми дати све од себе, баш оно решење које омогућава читавом региону живот у миру и разумевању.

И та Србија, данас, када је у свету и даље много више бомби, него вакцина, у регион шаље, не бомбе, већ баш те вакцине. Данас је спремна и да их производи, и за само неколико месеци то ћемо да учинимо, али не само за себе, већ и за друге, за цео Балкан.

Спремни смо, и хоћемо да помогнемо.

Нисмо спремни, и нећемо да ћутимо, нити да будемо, поново понижени.

Право на то не црпимо само из жртава које смо имали, него и из чињенице да смо одавно престали да гледамо само друге и тражимо грешку и кривицу само у њима, а не понекад и у себи.

Погледали смо се и признали. И сваки губитак, и сваки пораз, и сваки злочин који је неко у наше име починио, сваки промашај и сваку погрешну политику.

И не радимо више ништа што би било кога могло да угрози.

Радимо, радимо, радимо све више и растемо, јачамо са само једним циљем да будемо најбољи у економији и образовању, здравству, у култури, науци, спорту...

И хоћемо да будемо безбедни, на свом. Хоћемо да нам војска буде много јача него што је била те деведесет девете.  Да никада више не дођемо у ситуацију да нам неко убија децу, руши земљу, или наш народ протерује.

Хоћемо да останемо слободни, да сами одлучујемо о својој судбини, и да нам нико више не одузме све, а да нам не да ништа.

А ништа је данас, и то ћу да понављам колико год буде потребно, идеја, неких великих, моћних, али и оних који им служе, идеја да нас „Косово“ призна, не бисмо ли ми признали „Косово“.

Није нам потребно то признање. И нећете од Србије добити гажење ни по нашим жртвама, гажење по нашој историји, гажење по нашој прошлости, али и гажење по нашој будућности. Добићете одговор разумних, и добрих и одговорних људи. Потребан нам је компромис. Потребно нам је испуњавање свих оних обавеза које смо преузели и ми и Приштина, а само их ми испунили.

И није то наш каприц. Није то ни фантазмагорија о неком српском свету који хоћемо да створимо.

И данас када нам прете формирањем Велике Албаније, када кажу да нема ништа од Заједнице српских општина, наше је да будемо мирни, да бринемо о нашем народу на Косову и Метохији, али да свим тим великим, моћним јасно поручимо да нисмо слаби као што смо били, да ћемо умети да сачувамо своје, не дирајући ни у шта туђе. Уосталом, Србија није и неће бити шака зоби за сваку белосветску врану која би да је позоба. И оне који су искористили снагу и силу деветнаест бахатих и окрутних само молим да нам не прете. Молим, молим их, да нам не прете. Да не мисле да је Србија сломљена и да неће имати снаге да одговори. Молимо вас, вас молимо, наше албанске комшије, да нам не претите. И молимо све друге, који су своју окрутност према Србији показали, да вам у томе не помажу. Само то молимо и ништа више.

А одговараћемо позивима на мир, позивима на компромис, и увек добром вољом, јер не желимо да имамо поново децу убијану. И не желимо да туђа деца поново страдају. Али не потцењујте Србију, и не гледајте Србију онаквим очима као што сте то чинили 99. године.

Србија данас је много снажнија, много јача. Србија данас је јединствена и уједињена, а не подељена. Србија данас има све неупоредиво снажније и боље него 99. од економије до наше војске. И никада никоме нећемо да претимо, већ само вас молимо и тражимо да нас поштујете и ништа више.

Ми данас градимо путеве, који ће да нас повежу, и са собом, и са регионом и са светом. И до краја године радићемо на осам ауто-путева, на осам вена читавог Балкана, не само Србије, осам путева мира и сарадње.

Само луд човек би то мењао за рат, за мртву децу, за рушење и нови губитак. И да, хоћемо да имамо најближе односе са свима који су у агресији на лепу Србију учествовали, опростили смо одавно, али не, и баш никада нећемо заборавити. И не тражите то од нас. Тог једног дана, сваке године, подсећаћемо и себе и вас. Вас деветнаест најмоћнијих, најснажнијих, највећих по сили и снази, не баш по части и моралу. Подсећаћемо и вас и нас, баш зато да се никада не би поновило. Не нама, већ ни једном другом слободољубивом народу на свету.

И ако имамо неку понуду, она данас гласи: спремни смо да од целог Балкана направимо победника, да свако на њему добије, све док нико не покушава да само Срби буду губитници.

И уопште није тежак пут до тога.

Потребно је само да се поштујемо, разумемо и не покушавамо једни друге да понизимо.

Да не дирамо у оно што је свако најтеже и најкрвавије платио. Слободу. А ми, Срби, знамо колика је цена слободе.

У право да је имамо, да је чувамо и да се сетимо свих жртава које су у њу уграђене.

А у нашу су уграђена и наши порази, наши животи и наша деца. И животи наших херојских пилота, и наших дивова са Кошара и Паштрика, и наше деце, невине, потпуно невине, а криве само зато што су живела у Србији.

Превелика је то цена да бисмо о њој ћутали.

Зато што би то значило да смо спремни на још један пораз, на још једно понижење.

А нисмо.

И када сви буду ћутали, ми ћемо да понављамо.

Једно дете дневно, и мало више од тога. Толико сте нам убијали. Током агресије коју ни сами нисте разумели зашто сте је проводили.

И понављаћемо то, баш да нам се не би догодило поново.

Са посебним пијететом испуњавамо нашу обавезу да одамо почаст свим невиним српским жртвама које су положиле свој живот на олтар отаџбине, како цивилима, тако и нашим јуначним војницима  и полицајцима, херојима Кошара, Призрена, Митровице.

Данас за нас Србе, живот на Косову и Метохији личи на Пут суза (Via Dolorosa), на успињање последњим снагама на Голготу, али ми не бисмо ни били Срби да нисмо кадри, и „на страшном месту постојати“.

И данас, и вечерас могу да закључим уз једну важну реченицу. На тлу Европе постојала је, а данас снажнија него икада, постоји несаломива, непоколобљива, непокорива и никада покорена Србија.

Нека је вечна слава свим жртвама НАТО агресије и сви заједно ускликнимо живела слободна и поносна Србија“, рекао је председник Вучић.