| |     latinica | english  
Насловна
Историја Србије

Важни датуми у српској историји

Стварање прве државе - VIII век
Независност - око 1166.
Стварање краљевства – 1217.
Пад под османску власт – 1459.
Први српски устанак против Турака – 15. фебруар 1804.
Први Устав - 15. фебруар 1835
Међународно признање - 1878
Стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – 1918.
Стварање Социјалистичке Југославије – 1943.
Распад Југославије - 1991-1995.
Распад државне заједнице Србије и Црне Горе – 05. јун 2006.

Средњовековна Србија(VIII-XIV века)

Срби су се населили на простору данашње Србије у раном седмом веку н.е., стварајући седам посебних племенских области:

- Рашка/Расциа (данашња Западна Србија и северна Црна Гора),
- Босна (која се није разликовала од Рашке до XII века),
- Захумље (западна Херцеговина),
- Травунија (источна Херцеговина),
- Паганија (средња Далмација)
- Дукља/Зета (претходница данашње Црне Горе)

Први забележени српски кнежеви били су Властимир, Вишеслав, Радослав анд Просигој. До тог тренутка, читава земља је примила хришћанство. У Зети, данашњој Црној Гори, Бодин је добио круну од Папе (први записи о овом догађају датирају век касније, из X века). Владари су се смењивали и земља је прихватила врховну заштиту Византијског царства, у супротности са непријатељском Бугарском. Србија се век касније ослободила византијске власти.

Прва уједињена српска држава настала је под влашћу Часлава Клонимировића средином X века у Рашкој. Међутим, у првој половини XI века у Зети се бележи успон династије Војислављевића. Коначно, половином XII века, Рашка ће се поново уyдићи под династијом Немањића. Немањићи ће увести Србију у златно доба које ће трајати преко три века и створити моћну балканску државу која еј свој зенит доживела средином XИВ, током владавине Цара Стефана Душана, пре коначног пада под Отоманску Турску (од српских земаља последња је под Турке пала Зета 1499.)

1170., после борбе са браћом око престола, Стефан Немања, родоначелник династије Немањића , се уздигао ан власт и почео да обнавља српску државу у рашкој области. Некада уз подршку Византије, а некада против ње, велики жупан (титула у рангу принца) Стефан Немања је проширио своју државу заузимајући територије на истоку и југу, поново заузевши приобаље и Зету. Пoред својих државничких напора, велики жупан је доста пажње посвећивао изградњи манастира. Његове задужбине укључују Дјурдјеве Ступове и Студеницу у Рашкој и манастир Хиландар на Светој Гори.

Стефана Немању је наследио његов средњи син Стефан, док је прворођени Вук добио власт над Зетом. Најмладји син Стефана Немање Растко се замонашио и узео име Сава, посвећујући све своје напоре ширењу вере међу српским народом. Пошто је у то време Католичка црква већ имала амбиције да прошири свој утицај и на Балкан, Стефан је искористио ову околност да од Папе добије краљевску круну и на тај начин је 1217. постао први српски краљ. У Византији, његов брат Сава је успео да за Српску цркву обезбеди аутокефални статус и 1219. постао први српски архиепископ. На овај начин, Србија је добила оба облика независности: световну и верску.

Следећа генерација српских владара - синови Стефана Првовенчаног - Радослав, Владислав и Урош И, обележила је период стагнирања државне стуктуре. Сва три краља су била у мањој или већој мери yависни од неке од суседних држава - Византије, Бугарске или Мадјарске. Везе са Маарском имале су пресудну улогу у чињеници да је Уроша I наследио син Драгутин чија је жена била мадјарска принцеза. Касније, када је Драгутин абдицирао у корист младјег брата Милутина, мадјарски краљ Ладислаус IV му је дао земље на североистоку Босне, области Срем и Мачву и град Београд, док је сам успео да покори и припоји земље на севроистоку Србије. Тако, све ове области по први пут постају део српске државе.

Под владавином Драгутиновог младјег брата - краља Милутина, Србија постаје јача упркос чињенице да је повремено морала да ратује на три различита фронта. Краљ Милутин је био вешт дипломата, веома склон употреби уобичајеног средњевековног дипломатског средства - брака између династија. Женио се пет пута, мађарским, бугарским и византијским принцезама. Био је познат и као градитељ цркава, од којих су неке најлепши примери средњовековне српске архитектуре: Грачаница на Косову, црква у манастиру Хиландар на Светој Гори, црква Св. Арханђела у Јерусалиму. Због својих заслуга, краљ Милутин је проглашен свецем, упркос његовом бурном животу. На престолу га је наследио син Стефан, касније назван Стефан Дечански. Ширећи краљевство на исток заузимањем града Ниша и околине, и на југ заузимањем Македоније, Стефан Дечански је био достојан наследник свог оца. У Метохији је подигао манастир Високи Дечани - најмонументалнији пример српске средњовековне архитектуре - по коме је и добио надимак.

Средњовековна Србија, која је уживала високу политичку, економску и културну репутацију у Европи Средњег века, досегла је врхунац средином XиВ века током владавине цара Стефана Душана. Ово је време Душановог законика, највећег правног достигнућа Средњовековне Србије, јединственог међу феудалним државама Европе тог периода. Номоканон Светог Саве, Душанов законик, фреске и архитектура средњовековних манастира који су красили српске земље су вечни цивилизацијски споменици српског народа. Цар Душан је удвостручио територију свог царства освајајући области на југу, југоистоку и истоку, на рачун Византијског царства. Наследио га еј син Урош звани Нејаки, атрибут који би се могао приписати и стању царства које је полако тонуло у феудалну анархију. Овај период обележава успон нове претње: султаната Отоманске Турске којие се постепено ширио из Азије у Европу покоривши прво Византију, а затим и друге балканске државе.


Србија под турском влашћу(XIV-XIX века)

Турци су поразили српску војску у две одлучујуће битке: на реци Марици 1371. где су поражене снаге македонских кнежева и на Косовум Пољу 1389., где су вазалске трупе под командом кнеза Лазара - најутицајнијег регионалног владара у Србији тог времена - доживеле катастрофалан пораз. Косовска битка је одлучила судбину Србије, јер након ње није постојала војска која би могла да се супростави Турцима. Ово је био период нестабилности, обележен владавином сина кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића - правог европског племића и војног лидера, чак и песника, и његовог рођака Ђурађа Бранковића, који је престоницу преместио на север, у новоизграђени утврђени град Смедерево. Турци су наставили са освајањима док најзад нису 1459. заузели комплетну територију Србије након пада Смедерева. Србија је била под османском влашћу готово пет векова. Турци су прогонили српску властелу, одлучни да физички искорене друштвену елиту. Пошто је Османско царство била муслиманска теократија, хришћански Срби су у њој практично живели као робље - злостављани, понижавани и искоришћавани. Као последица, Срби су постепено напуштали градске центре где су били заступљени рударство, занатство и тговина, и повлачичи се у неприступачне планине где су живели гајећи стоку и бавећи се скромном пољупривредом.

Европске силе, а посебно Аустрија, водиле су многе ратове против Турске, ослањајући се на помоћ Срба који су живели под турском влашћу. Током Аустријско-турског рата (1593-1606), Срби су 1594. подигли устанак у Банату. Турски султан је у знак одмазде спалио мошти Светог Саве - нешто најсветије за све Србе. Срби су формирали још један центар отпора у Херцеговини, али када је Аустрија потписала примирје са Турском, Срби су препуштени турској освети. Овакав редослед догађаја је постао уобичајен у наредним столећима.

Током Великог рата (1683-1690) између Турске и Свете Алијансе - настала под вођством Папе и у којој су биле Аустрија, Пољска и Венеција - ове три силе су подстицале Србе да се побуне против турских власти и убрзо су се буне и хајдучки покрети раширили дуж Зпадног Балкана: од Црне Горе и обале Далмације до Дунава и Старе Србије (Македонија, Рачка, Косово и Метохија). Међутим, када су аустријске снаге кренуле да се повлаче из Србије, позвале је српско становништво да са њима крене на север, у аустријске области. Приморани ад бирају између турске освете и живота у хришћанској држави, Срби су масовно напуштали огњишта упутивши се на север под вођством владике Арсенија Чарнојевића. Многе области јужног Балкана су у процесу опустеле, те су Турци искористили прилику да исламизују Рашку, Косово и Метохију и донекле Македонију. Последице овог процеса видљиве су и данас.

Још једна важна епизода у српској историји одиграла се 1716-1718. када су области насељене Србима од Далмације и Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља постале поприште новог Аустријско-турсог рата који је покренуо принц Еуген Савојски. Срби су поново стали на страну Аустрије. Након потписивања мира у Пожаревцу, Турска је изгубила све своје поседе у Подунављу, као и север Србије и Босне, делове Далмације и Пелопонез.

Последњи аустријско-турски рат био је такозвани Дубички рат (1788-1791), у коме је Аустрија поново подстицаал хришћане у Босни на побуну. Након тога није било ратова све до XX века који ће донети пад обе моћна царства.


Модерна Србија(1804-1918)

Вишедеценијски латентни српски отпор османској доминацији поново ће се пробудити почетком XИX века, Првим и Другим српским устанком 1804. и 1815. године.Турско царство еј већ било у дубокој унутрашњој кризи без шансе за опоравак. Ово је имало посебно тежак ефекат на хришћанске нације које су живеле под његовом влашћу. Срби су покренули не само националну, већ и друштвену револуцију, и Србија еј полако почела да хвата корак са европским државама усвајањем буржоаских друштвених вредности. Као резултат устанака и каснијих ратова против Османског царства, формирана је независна Кнежевина Србије која 1878 добија међународно признање.

Овај период карактерише смењивање две династије које воде порекло од Карађорђа Петровића, воћче Првог српског устанка, и Милоша Обреновића, вође Другог српског устанка. Даљи развој Србије карактеришу генерални успон економије, културе и уметности, пре свега захваљујући мудрој државној политици слања малдих људи на школовање у европске престолнице. Сви они назад доносе нови дух и нови систем вредности. Једна од спољних манифестација трансформације кроз коју пролази бивша турска провинција је проглашење Краљевине Србије 1882. године.

У другој половини XIX века Србија је део система европских држава и формирају се прве политичке партије дајући на тај начин нови подстрек политичком животу Србије. Државни удар 1903. који ће на престо као краља Петра И довести Карађођевог унука отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело Џона Стјуарта Мила "О слободи" и пружио својој земљи демократски устав. Започео је период парламентарне владе и политичке слободе који ће бити прекинут избијањем ослободилачких ратова. Балкански ратови 1912-1913. окончали су турску власт на Балкану. Турска је гурнута назад преко Босфора а на територији са које се повукла створене су националне балканске државе.

Атентан на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као изговор Аустрији да нападне Србију, означавајући почетак Првог светског рата. Српска војска је храбро бранила земљу и однела неколико великих победа, али је на карају надјачана здруженим снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске и била је приморана да се повуче са територије Србије марширајући преко преко планина Албаније до Јадранског мора. Након опоравка на Крфу, српска војска се вратила у борбу на Солунском фронту, заједно са другим снагама земаља Атанте које су укључивале Француску, Енглеску, Русија, Италију и САД. У Првом светском рату Србиј јa поднела 1,264 000 жртава - 28% укупног становништва и 58% мушке популације, губитак од кога се никада није потпуно опоравила. Ова огромна жртва је допринос који је Србија дала победи савезничких снага и преображају Европе и света након Првог светског рата.


Србија као део Југославије(1918-1991)

Србија је била део Југославије од 1918. до 1991. Ово се може поделити нa следеће периоде:

1918-1941 - Краљевина Југославија
1941-1945 - Други светски рат
1945-1991 - СФРЈ
1991-1995 - Распад СФРЈ

Краљевина Југославија(1918-1941)

Након краја Првог светског рата и пада Аустроугарске и Отоманског царства, стекли су се услови за проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у децембру 1918. Идеја југословенства, која је дала име новој држави, дуго је гајена у интелектуалним круговима трију народа, али међународна констелација политичких снага и интереса до тада није дозволила њену реализацију. Међутим, после рата, интелектуални идеалисти су уступили место политичарима и најутицајнији хрватски политичари су од самог почетка били против стварања нове државе.

Хрватска сељачка странка (ХСС) предвођена Стјепаном Радићем а затим Влатком Мачеком, полако је расла и постала велика странка која се бори за хрватске националне интересе. По мишљењу њених вођа, југословенска држава није нудила задовољавајуће решење за хрватско национално питање. Одабрали су да воде своју политичку борбу кроз систематску опструкцију државних институција и стварање политичких коалиција у циљу поткопавања државног јединства, изнуђујући ан овај начин одређене уступке. Свако политичко и економско питање коришћено је као изговор за покретање тзв. "нерешеног хрватског питања".

У настојању да се суочи са овим изаовима и спречи даље слабљење земље, краљ Александар И је 1929. забранио националне политичке партије, преузео извршну власт и назвао земљу Југославија. Надао се да ослаби сепаратистичке тенденције и ублажи националистичке страсти. Међутим, дошло је до промене односа снага у међународним односима: У немачкој и Италији на власт су дошли Нацисти и Фашисти а Стаљин је постао апсолутистички владар Совјестског савеза. Ни једна од ове три силе није подржавала Александрову политику. У ствари, прве две државе су желеле ревизију међународних споразума склопљених након Првог светског рата, док су Совјети били решени да поврате своје позиције у Европи и воде активнију спољну политику. Југославија је представљала препреку овим плановима а Краљ Александар И је био стуб југословенске политике.

Током званичне посете Француској 1934., краљ је убијен у атентату у Марсеју од старне припадника ВМРО, екстремне националистичке бугарске организације која је имала планове да анектира територије дуж источне и јужне југословенске границе, уз помоћ Усташа, хрватске фрашистичке сепаратистичке организације. Међународна политичка сцена касних тридесетих обележена је растућом нетрпељивошћу водећих личности, агресивним ставом тоталитарних режима и извесношћу да поредак успостављен након Првпог светског рата губи своје упориште а његови заговорници губе снагу. Подржаван од стране и под притиском фашистичке Италије и нацистичке Немачке, хрватски вођа Влатко Мачек успели су да 1939. изнуде стварање Хрватске бановине (административне провинције). У споразуму је стајало да ће Хрватска остати део Југославије, али је она ужурбано градила независни политички идентитет у међународним односима.

Други светски рат и последице(1941-1945)

Почетком четрдесетих, Југославија се нашла у непријатељском окружењу. Са изузетком Грчке, све остале суседне земље су потписале пактове или са Италијом или са Немачком. Хитлер је вршио снажан притисак на Југославију да се прикључи Силама осовине. Влада је чак била спремна да са њим постигне компромис, али расположење у земљи је било потпуно другачије. Јавне демонстрациеј против нацизма изазвале су бруталну реакцију. Немачка авиација је бомбардовала Београд и друге веће градове и у априлу 1941. Силе осовине су окупирале и распарчале Југославију. Западни делови земље, заједно са Босном и Херцеговином, претворени су у нацистичку марионетску државу под називом Независна држава Хрватска (НДХ) којом су управљале усташе. Србију су окупирале немачке трупе, северне области су анектиране од стране Мађарске, а источне и јужне од стране Бугарске. Косово и Метохија су амхом анектирани од стране Албаније коју је подржавала фашистичка Италија. И Црна Гора је изгубила део територије у корист Албаније и окупирале су еј италијанске трупе. Словенија еј подељена између Немачке и Италије коај еј такође заузела и острва у Јадрану.
Водећи се немачким примером, Независна држава Хрватска је успоставила концентрационе логоре и починила страшан геноцид убијајући 750 хиљада Срба, Јевреја и Рома. Овај холокауст представљао је историјску и политичку позадину грађанског рата који ће избити педесет година касније у Хрватској и Босни и Херцеговини и који ће пратити распад Југославије 1991-1992.

Немилосрдни став немачких окупационих снага и геноцидна политика хрватског усташког режима произвели су снажан српски отпор. Срби су устали против хрватске геноцидне владе и нацистичког распарчавања Југославије. Многи су се придружили партизанским снагама (народно-ослободилачка војска предвођена Јосипом Брозом Титом) у ослободилачком рату и тако помогли победи Савезника. До краја 1944. уy помоћ Црвене армије, Партизани су ослободили Србију и до маја 1945. преосталу југословенску територију, срећући се са савезничким снагама у Мађарској Италији и Аустрији. Србија и Југославија су биле међу земљама које су имале највеће губитке у рату: 1.700.000 (10.8% становништва) људи је убијено а национална штета је процењена на 9.1 милијарди долара према ценама из тог времена.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1945-1991)

Док је рат још буктаo, 1943., проглашена је револуционарна промена друштвеног и државног система са укидањем монархије у корист републике. Јосип Броз Тито је постао први председник нове - социјалистичке - Југославије. Некада претежно пољупривредна земља, Југославија је трансформисана у индустријску земљу средњег ранга и добила је репутацију у међународној политици подржавањем процеса деколонизације и преузимањем водеће улоге у Покрету несврстаних. Социјалистичка Југославија је установљена као федеративна држава састављена од шест република: Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија и Црна Гора, и две аутономне покрајине- Војводина и Косово и Метохија. Две аутономне покрајине су у исто време биле интегрални део Србије. Због такве административне поделе и услед историјских разлога Срби - најбројнији од југословенских народа - живели су у свих шест република и обе аутономне покрајине. Тренд обезбеђивања већих овлашћења за републике на рачун федеративних овлашћења постао је посебно интензиван после усвајања Устава 1974. који је подстицао експанзију хрватског, словеначког, муслиманског и албанског национализма и сецесионизма.

Распад СФРЈ (1991-1995)

Између 1991. и 1992., Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина су се насилно одвојиле од Југославије, док је Македонија то учинила мирним путем. Распад Југославије су подржале међународне силе које су признале право самоопредељења свим народима сем Србима који су у већини желели да и даље живе у Југославији. Сецесионистичке републике су убрзо добиле признање међународне заједнице у јасној супротности са принципом неповредивости међународно признатих граница суверених држава и без испуњења критеријума за међународно признање. Србија и Црна Гора су одабрале да остану у федерацији и на заједничкој седници скупштина Југославије, Србије и Црне Горе одржаној 27. априла 1992. у Београду усвојен је Устав СР Југославије, на тај начин потврђујући континуитет државе првобитно основане 01. децембра 1918.

Распад државне заједнице Србија и Црна Гора (2006)

У фебруару 2003., Република Србија и Република Црна Гора су усвојиле нову Уставну повељу која је трансформисала СР Југославију у државну заједницу Србија и Црна Гора. Повеља је обема републикама дала право да за три године одрже референдум и одлуче да ли желе да остану у државној заједници. Република Црна Гора је искористила ово право у мају 2006. и на јавном референдуму одлучила да напусти државну заједницу и прогласи независност. 05. јуна 2006. Народна скупштина Републике Србије усвојила је одлуку да је Република Србија држава и законски наследник државне заједнице Србија и Црна Гора.


Верзија за штампу
О Србији
Obaveštenje
Основне информације
Главни град
Државна обележја и химна Републике Србије
Устав Републике Србије
Историја Србије